Čiji li si ti?

“Mama, mama, jel ono mešanac?”, viče mališa u prolazu za nama. “Ne znam sine, baš je lepa kuca…”.

Ne zna ni Jelena, mališa. Kada smo usvojili Ogija bio je toliko mali da mu je stomačić bio golišav- ličio je na terijera sa šapama pozajmljenim od labradora. Kako je rastao, dobijali smo različite procene posmatrača njegovog rasta- Njufoundlender od stažiste (šećera i vode mi je trebalo), Ruski terijer od specijaliste, Puli od prodavačice u pekari, i još štošta su nam dodavali u porodično stablo.

Ogi je porastao i u inat svima njima odlučio da postane nešto novo i drugačije u komšiluku.

Kada smo ga doveli kući, zapravo smo obišli kraj ponovo i probali da ustanovimo ima li jos kučića iz istog legla kojima bismo mogli da pomognemo da pronađu dom, ali ih na žalost, ili na sreću, nismo pronašli.

Pitanja nisu prestala, a ni moja želja da prestanem da ponavljam “Ne znam”, pa sam tako prošla kroz različite faze nazivajući ga Domaćim, Podbarskim Dodžem, Šnaucolabradorom, Pulijerom… sve dok jednog dana nisam bila primorana da zaustavim čoveka na sred pijace i pitam ga odakle mu pas.

Sad me je malko sramota jer normalni ljudi pitaju “Koje je rase vaša kuca”? Ali oprostićete ludoj ženi u potrazi za Ogijevom porodicom… uglavnom sam bezopasna.

Dakle, staloženi vlasnik je vodio nešto što bih se usudila nazvati Ogijevim bratom, malo svetlijeg krzna i malo mirnije naravi. Iz priče smo ustanovili da su približno iste starosti (oboje smo mogli samo okvirno da je navedemo), da su spašeni sa ulice i da su pronađeni u istom kvartu.

Gospodin je imao sreće što nisam ponela ni telefon ni psa, jer me je samo to delilo od organizovanja druženja i višesatnog fotosešna. Bio je jako ljubazan da podeli svoja saznanja- Tibetanski terijer, dame i gospodo!

Pas čuvar koji uprkos imenu nema veze sa evropskim terijerima, sa dubokim lavežom i pomalo tvrdoglavom naravi, odan vlasniku (toliko da se uznemiri kada nas razdvoje vrata pekare), i nežan sa starijom decom.

Sada imamo objašnjenje za Šao Lin tehnike prilikom skakanja u parku i stradanje nameštaja prilikom Parkour treninga po stanu. Sada znamo da nije ostavljen baš sasvim sam, na ovom okrutnom svetu.

Konačno znamo kako da se pravimo važni u parkiću kada nas pitaju šta smo i pritom možemo da dodamo simpatičnu pričicu.

I konačno znam sa sigurnošću da nas u ovom svetu gde ostavljaju malene pse na ulici, ovakvih ludih i upornih ima još.

“Trnje te može povrediti, ljudi te napuštaju, sunčeva svetlost se pretvara u maglu; ali nikad nisi bez prijatelja, ako imaš psa.” ― Douglas Malloch

Za Happy Pets piše J.R.